Dobrodošli u srpsku verziju istorijske drame koja se odvija pred našim očima! Srebrenica, mesto strašnog genocida, i dalje je tema koja deli, boli i razdvaja. Ali šta se dešava sa generacijom mladih, studentima koji danas imaju oko 30 godina? Oni nisu samo tihi posmatrači – oni su “blokaderi” u očima vlasti, a premijerka Ana Brnabić ih optužuje da ruše Vučića. I dok se vlast i dalje pravi da genocid u Srebrenici nije genocid, studenti i društvo ostaju zarobljeni u vrtlogu laži, revizionizma i nacionalizma.
Nacionalizam kao otrov
Svetlana Slapšak upozorava da je nacionalizam najveća opasnost, jer daje krila usplahirenim diktatorima baš u trenutku kada bi mogli pasti. Vučić, vođen tim krilima, pokušava da pobedi “obojenu revoluciju” koristeći Srebrenicu kao oruđe. Njegove reči sa skupštinske govornice 20. jula, “ubijemo muslimana”, nisu samo retorika – to je odraz duboko ukorenjene mržnje i politike koja je dovela do masovnih zločina.
Generacija koja ne zna
Većina današnjih studenata ne zna ni šta je Srebrenica, ni zašto je genocid važan. Nisu upoznati sa istorijskim činjenicama, niti sa terminologijom koja je nekada postojala – kao što je pisanje “Muslimani” velikim slovom u SFRJ, što je označavalo nacionalnu, a ne samo versku pripadnost. Mnogi ne razumeju kako su njihove porodice i država izabrale ljude koji su masovno ubijali i uništavali.
Laži i medijska manipulacija
Režimski mediji i dalje šire laži i negiraju genocid, dok vlast koristi Srebrenicu kao politički alat. Vučićev režim je prokockao šanse da konsoliduje demokratiju i približi se evropskim standardima. Umesto toga, korupcija i populizam jačaju, a istina o ratu i zločinima ostaje potisnuta.
Studenti kao nada
Ipak, studenti prepoznaju koruptivnu suštinu režima i pokušavaju da pronađu izlaz iz začaranog kruga laži i nacionalizma. Potrebno je strpljenje, ali postoji nada da će nova generacija uspeti da se izbori za istinu i pravdu. Možda će jubilej Srebrenice biti prilika da se konačno počne razgovarati o uzrocima, a ne samo o posledicama.
Da li će Srbija ikada priznati genocid i suočiti se sa svojom prošlošću? Hoće li studenti i društvo imati hrabrost da se suprotstave lažima i mržnji? Ili ćemo nastaviti da živimo u magli ratnih poraza i istorijskog revizionizma? Ostavite svoje mišljenje, možda baš vaša reč može biti iskra promene!
