Zamislite svet koji se vrti tako brzo da vam je muka – ne samo od brzine, već od same egzistencije! “Anđeli u Americi” nisu samo drama, već metafora za kolektivni vrtlog kroz koji prolazimo. Vertigo, ta lažna iluzija kretanja, nije samo dečja igra vrtoglave zabave, već i simbol naše unutrašnje borbe sa svetom koji se menja, sa bolešću, sa sobom. Epidemija AIDS-a u Reaganovoj Americi nije samo zdravstvena kriza, već i alegorija univerzalnog straha i dezorijentacije. Tony Kushner nas vodi kroz živote likova poput Joea, mormonskog republikanca rastrzanog između federalnog suda i noćnih šetnji Central parkom, i njegove supruge Harper, zarobljene u paranoji i halucinacijama. Njihove priče isprepliću se sa mladim gej muškarcem Priorom, čije telo i um polako bivaju razoreni bolešću, dok ga anđeli posmatraju sa nebeskih visina, donoseći i spas i teror. Režija Ivica Buljan donosi ovu dramu na scenu sa inovativnim kostimima i mnemoničkim tehnikama, podsećajući nas da je telo mesto borbe, ali i ekstaze. Anđeli nisu samo nebeska bića, već i simboli naše telesne i duhovne žudnje, naše nemogućnosti da pronađemo mir u svetu koji se neprestano menja. Ova predstava nas tera da se zapitamo: može li ikada postojati dom u svetu koji se vrti? Ili smo osuđeni na večnu cirkulaciju, večnu borbu sa sobom i svetom? Ako vam je ikada bilo muka od života, možda je vreme da pogledate “Anđele u Americi” i shvatite da niste sami u tom vrtlogu. A ako imate neku svoju teoriju o tome zašto se svet vrti baš ovako, bacite komentar – možda zajedno pronađemo odgovor ili bar dobar razlog za smeh u ovoj ludoj vožnji!
