Đani Infantino tvrdi da novo, prošireno Svetsko klupsko prvenstvo donosi revoluciju u fudbalu. Ali da li je to zaista veliki prasak ili samo još jedan veliki balon? Dok FIFA slavi inkluzivnost i spektakl, realnost na terenu i tribinama je daleko od bajke. Utakmice su često bile neujednačenog kvaliteta, sa nekim mečevima prekinutim zbog vremenskih nepogoda i igranim pred polupraznim tribinama. Ipak, bilo je i svetlih momenata, poput istorijske pobede Al Hilala nad Mančester Sitijem, prve azijske ekipe koja je savladala evropskog predstavnika na ovom turniru. Međutim, ta pobeda nije promenila globalnu fudbalsku moć, jer je isti Mančester Siti samo osam dana ranije razbio šampiona Azije sa 6:0.
FIFA tvrdi da se bori protiv elitizma i želi fudbal učiniti globalnim, dajući šansu klubovima iz Afrike, Azije i Okeanije. Ali brojke pokazuju drugačije: većina nagrada i dalje ide evropskim klubovima, a pet od osam poslednjih učesnika su iz Evrope. Ulaznice su bile skupe, a zbog lošeg vremena i drugih faktora, poseta je bila ispod očekivanja, čak ni približno kao na Super Bowlu ili evropskim utakmicama.
Al Hilal, finansiran novcem Saudijskog državnog investicionog fonda, koji je nedavno postao partner FIFA-e, pokazao je ozbiljnost, ali i to je deo fudbalske geopolitike. Dok se priča o globalizaciji fudbala, jasno je da Evropa i dalje drži glavnu reč. Turnir je doneo uzbudljive utakmice i neke sjajne partije, ali liči više na niz malih prasaka nego na jedan veliki, koji bi zauvek promenio fudbal. Komercijalizacija, više utakmica i putovanja mogu dovesti do pucanja balona. Fudbal koji volimo je i dalje u neizvesnosti – da li nas čeka novo zlatno doba ili samo još jedan balon koji će pući?
