Zamislite osmogodišnjaka koji ne zna nijednu ljudsku reč, ne zna šta je zagrljaj, niti kako izgleda ljubav. Ne, ovo nije scena iz horor filma, već stvarnost jednog dečaka iz severnog Tajlanda. Dok njegova vršnjaci uče, igraju se i rastu u toplini porodice, on je odrastao zatvoren u kolibi, bez vode, hrane, obrazovanja i bilo kakve ljudske pažnje – među čoporom pasa. Policija i socijalni radnici pronašli su ga kako hoda na sve četiri i komunicira lavežom, jer je to bio njegov jedini jezik. Njegova majka i brat, oboje zavisnici od narkotika, ostavili su ga zaboravljenog i otuđenog, dok su komšije godinama gledale i ćutale.
Ovaj slučaj nije usamljen. Slične tragedije beleže se širom sveta – od Rusije, preko Indije, do Nigerije i Ukrajine, gde deca odrastaju među životinjama, zanemarena i izolovana zbog siromaštva, bolesti ili zavisnosti roditelja. Sistem često ne reaguje na vreme, a deca se pronalaze tek kada komšije prijave. Sada je dečak pod zaštitom dečijeg doma, gde će dobiti psihološku pomoć, obrazovanje i sigurnost. Ali pitanje ostaje: koliko još ovakvih slučajeva čeka da budu otkriveni?
Ova priča je brutalni podsetnik na to koliko društvo može da zakaže i koliko je važno da svi budemo pažljiviji prema deci u našoj zajednici. Ako vam se čini da je ovo daleko od vas, razmislite ponovo – možda je neko u vašem komšiluku u sličnom paklu. A sada, ako imate šta da kažete o ovoj priči, ili možda neku sličnu, slobodno bacite komentar. Neka se glasovi ne utišaju kao što je ovaj dečak bio dugo vremena.
