Tri godine od masakra na Cetinju, a bol i tuga i dalje ne jenjavaju! Tog kobnog 12. avgusta, Vuk Borilović je u naletu besa i ludila ubio desetoro ljudi, među kojima su bili i mali Marko i Mašan Martinović, zajedno sa njihovom majkom Natašom. Porodica Martinović i dalje ne može da se pomiri sa ovom tragedijom. Otac Miloš na sinovljev rođendan deli potresne reči koje kidaju srce: „Gledam nebo, tražim tvoj glas, sine moj, blago dete moje…“ Ovaj masakr nije samo brojka, to je rana koja ne zaceljuje. Borilović je pucao nasumično, ubijajući komšije, prolaznike, pa čak i pripadnike policije i hitne pomoći. Pucnjava je trajala oko 45 minuta, ostavljajući za sobom krvavi pir i šestoro ranjenih. Miloš je obećao da će zauvek čuvati uspomenu na svoju porodicu, zasaditi tri drveta u njihovu čast i nikada ih ne zaboraviti. Ova tragedija je podsetnik koliko je nasilje daleko od nas, ali i koliko je blizu. Dok se region i dalje oporavlja, ne smemo zaboraviti one koji su izgubili živote u ovom besmislenom krvoproliću. A vi? Kako vi gledate na ovu tragediju? Da li je moguće da se ovakve stvari ponove? Podelite svoje misli, jer ćutanje nije opcija kad je u pitanju ljudska tragedija.
