U regionu gde demokratija sve više liči na predstavu bez publike, civilno društvo ostaje poslednja linija odbrane građanskih prava i sloboda. Ali, umesto da bude podržano, ono je meta brutalnih pritisaka, diskreditacija i političkih igara koje ga guraju na marginu. U Crnoj Gori, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji, nevladine organizacije (NVO) bore se za opstanak dok vlasti sistematski obeshrabruju njihov rad, selektivno finansiraju poslušne, a kritičke proganjaju.
Daliborka Uljarević iz Crne Gore podseća da je civilno društvo nekada bilo slabo i neizvesno, ali da je danas vitalno i da uživa poverenje građana, što je prava retkost u regionu gde institucije gube kredibilitet. Međutim, taj uspeh dolazi uz cenu – kontinuirane negativne kampanje i pokušaje diskreditacije koje dolaze sa vrha vlasti.
Dejana Cvjetković iz BiH ističe paradoks: u zemlji sa 28.000 registrovanih organizacija i tri miliona stanovnika, ne postoji registar koji bi pratio njihov rad. Vlasti ne pokazuju političku volju da stvore podržavajuće okruženje, a selektivno finansiranje i otvoreno targetiranje aktivista postali su svakodnevica.
Slobodan Georgiev iz Srbije dodaje da vlast ne podnosi kritiku i da kritičke NVO često nazivaju „stranim plaćenicima“ i „izdajnicima“, dok istovremeno sarađuju sa istim stranim donatorima. Iako građani sve više podržavaju civilni sektor, režim koristi provladine organizacije kao oruđe za diskreditaciju legitimnih aktera.
Beba Zhagar iz Severne Makedonije ukazuje na finansijske probleme i nisku uključenost građana u rad civilnog društva – samo 4% učestvuje u nekom obliku rada. Povjerenje je najviše u crkvu, a tek potom u građanske organizacije, što pokazuje koliko je prostora za razvoj građanske svesti.
Povlačenje američkih sredstava, posebno USAID-a, ostavilo je ozbiljne posledice. U BiH je ugašeno 23 projekta i izgubljeno 34 miliona dolara, dok država izdvaja samo oko 3% budžeta za civilni sektor. U Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji situacija je slična, a koordinacija donatora je slaba.
Ova situacija nije samo finansijska – to je politički i društveni problem. Evropska unija, nekada ključni transformativni faktor, danas se sve više ponaša kao trgovac, a ne kao zaštitnik vrednosti. Ako EU ne prepozna civilno društvo kao ključnog partnera u procesu evropskih integracija, prostor će se isprazniti i Balkan će postati poprište uticaja Rusije i Kine, gde nema mesta za otpor i alternativu.
Uprkos svemu, raste talas solidarnosti unutar civilnog društva, a građani sve više prepoznaju NVO kao glas svojih problema i korektiv vlasti. Ali, da li je to dovoljno?
Civilno društvo je na ivici, a budućnost Balkana visi o koncu. Ako ne probudimo građansku svest i ne podržimo one koji se bore za slobodu, mogli bismo ostati bez poslednje odbrane demokratije. A vi? Da li verujete da će civilno društvo uspeti da preživi ovu oluju ili ćemo gledati kako nestaje pred našim očima? Bacite komentar, možda zajedno pronađemo odgovor!
