Zamislite život u 21. veku, a ipak biti osuđen na život u podstanarstvu, bez krova nad glavom, jer nemate gde da se smestite! Ovo nije scena iz nekog crnog filma, već stvarnost porodice Grebović iz Sjenice. Marija Grebović je slepa od svoje 17. godine, a sa mužem Radanom i sinom Vukolom žive na ivici egzistencije, u tuđem stanu, plaćajući stanarinu koju jedva mogu da pokriju. Njihov jedini obrok često dolazi iz narodne kuhinje. Radan bi radio, ali ne može ostaviti Mariju samu, pa on obavlja sve kućne poslove. Iako imaju kuću i zemlju u selu Bare, udaljenost od najbližeg doktora od preko 50 kilometara čini život tamo nemogućim.
Dobrotvor Hido Muratović, koji je do sada sagradio čak 59 kuća zaboravljenim ljudima, želi da im pomogne i podari im dom. Ali postoji jedan veliki problem – nema gde da sagradi kuću jer ne mogu da pronađu odgovarajući plac. Grebovići su obišli oko 20 adresa, ali su svuda odbijeni čim saznaju da je Marija slepa i da imaju malo dete. Hido traži samo 23 ara zemlje od opštine, ne traži novac, samo mesto gde bi mogao da izgradi kuću od oko 50 kvadrata i pruži ovoj porodici nadu za bolji život.
Vukola, njihov osmogodišnji sin, ima samo jednu želju – da ima svoju sobu i krov nad glavom. Ovo nije samo priča o jednoj porodici, već o sistemu koji ne uspeva da pomogne najslabijima. Dok Hido Muratović gradi kuće i pokušava da menja sudbine, država i društvo ostaju slepi za njihove muke. Da li ćemo dozvoliti da ovakve priče budu zaboravljene? Ili ćemo konačno stati i pomoći onima kojima je pomoć najpotrebnija? Ako imate komentar, šalu ili ideju, slobodno podelite – možda baš vaša reč promeni nečiji život!
