Šta se dešava sa srpskim školama? Broj đaka u Srbiji pao je za neverovatnih 50.000 u poslednjih deset godina! Da, dobro ste pročitali – pola stotina hiljada manje dece u školskim klupama. A to nije sve. Ovaj pad je naročito izražen u ruralnim oblastima gde škole bukvalno gase svoja vrata. Zvuči kao scena iz apokaliptičnog filma, ali je realnost naše obrazovne krize.
Zašto se ovo dešava? Pa, prvo, Srbija ima najmanji broj rođene dece u poslednjih nekoliko decenija. Manje dece znači manje đaka, a manje đaka znači manje odeljenja. Ministarstvo je čak smanjilo maksimalan broj učenika u odeljenju sa 30 na 28, a stručnjaci tvrde da bi idealan broj bio između 20 i 24 đaka po odeljenju. Ali, sa sve manjim brojem dece, škole se bore da popune i te brojke.
Ruralne škole su najugroženije. Zatvaraju se područna odeljenja jer roditelji, zbog posla ili drugih obaveza, decu vode u matične škole u gradovima. Neke škole imaju i neuslovne učionice, ali problem je i u socijalnoj kulturi i navikama roditelja. Privatne škole, s druge strane, beleže dvostruko veći broj učenika nego pre deset godina. Roditelji traže specifične programe, kao što su nastava na stranom jeziku ili stručni profili koji su popularni i traženi na tržištu rada.
Zanimljivo je da gimnazije gube bitku sa stručnim školama. Broj učenika u gimnazijama stagnira, dok trogodišnje stručne škole beleže porast upisa. To je delom zasluga dualnog obrazovanja, gde učenici paralelno stiču znanja u školama i kod poslodavaca. Ovo je odličan pravac jer Srbija očajnički treba kvalitetne zanatlije – majstore elektroinstalacija, građevinske radnike, hemijske tehničare i druge stručnjake koji su godinama bili zapostavljeni.
Pandemija je dodatno naglasila potrebu za medicinskim kadrom, pa su medicinske škole postale izuzetno popularne. Takođe, računarstvo i saobraćajni profili su u ekspanziji. Ali, da li će ovaj trend opstati? Sociološki faktori i promena interesovanja mladih utiču na popularnost zanimanja, pa se dešava da neka zanimanja budu popularna nekoliko godina, a zatim padnu u zaborav.
Iako se suočavamo sa ovim problemima, srpski obrazovni sistem i dalje proizvodi vrhunske stručnjake koji su cenjeni širom sveta. Naši lekari, naučnici i inženjeri su dokaz da kvalitet postoji, ali pitanje je koliko dugo možemo da izdržimo bez ozbiljnih reformi i ulaganja.
Dakle, dok škole u selima gase svetla, a broj đaka pada, privatne škole cvetaju, a zanati se vraćaju na velika vrata. Da li je ovo početak kraja tradicionalnog školstva u Srbiji ili prilika za novi početak? Pišite nam šta vi mislite – da li je vreme da se obrazovni sistem potpuno promeni ili da se vratimo starim dobrim zanatima? Ko zna, možda će baš vaš komentar biti iskra za pravu debatu!
