Zamislite život na ivici pakla, gde srce radi samo 50%, a kuću vam napadaju zmije! Delija Čalaković, čovek koji decenijama živi sam u selu Špiljani na granici Crne Gore i Srbije, nije samo zaboravljen – on je živi dokaz kako društvo može da okrene glavu od onih kojima je najpotrebnija pomoć.
Njegova mala kuća, u izuzetno lošem stanju, nema ni osnovne uslove za život. Bez kupatila, sa samo jednom sijalicom i radio prijemnikom kao jedinom vezom sa svetom, Delija se bori sa svakodnevnim mukama. Srce mu radi samo pola kapaciteta, a tablete mora sam da kupuje jer nema nikakvih primanja. Njegova ćerka povremeno dolazi da pomogne, rođak mu drži market i pomaže koliko može, ali sin je odavno nestao iz njegovog života, negde u inostranstvu.
A kao da zdravstvene muke nisu dovoljne, leti ga muče zmije koje se gnijezde u zidovima stare kuće. “Treba okositi, ali šta ću…” kaže Delija, dok se bori sa prirodom i vremenom koje neumoljivo odnosi njegov dom.
Noći su mu najteže, kada ostane sam sa svojim mislima. Ipak, ne odustaje. Veruje u dobrotu ljudi i nada se da će mu neko pomoći da preuredi svoje ognjište i obezbedi osnovne uslove za život. Njegova priča je gorka pilula za društvo koje često zaboravlja svoje najranjivije članove.
Dok se svet okreće ka velikim temama i senzacijama, Delija Čalaković živi u tišini, na rubu egzistencije, sa srcem koje kuca na pola snage i zmijama koje mu prave društvo u kući. Ovo nije samo priča o jednom čoveku – ovo je ogledalo našeg društva. Kako dugo ćemo okretati glavu?
Ako vam se čini da je ovo previše tužno da bi bilo istinito, razmislite ponovo. Delija je tu, živi i diše, i čeka da ga neko primeti. A vi? Hoćete li ostati slepi ili ćete se uključiti u razgovor? Bacite komentar, ispričajte svoju priču ili samo podelite ovaj tekst – možda baš to bude iskra promene.
