Nemačka je nekada važila za zemlju jednakih šansi i socijalne pravde, ali sada se sve menja. Srbi, Grci, Turci i mnogi drugi migranti koji su nekada hrleli u ovu zemlju sada razmišljaju o odlasku. Zašto? Zato što se osećaju isključeno, nepoželjno i kao građani drugog reda, uprkos godinama rada i truda.
Uzmimo primer Janisa, Grka koji je u Nemačku došao pre 18 godina da studira građevinu. Radio je kao menadžer projekta, građevinski inženjer, freelancer – dao je sve od sebe. Ali na kraju je doživeo da mu klijent odbije da plati 20.000 evra, jer „ne želi da se on ovde obogati“. Jasno, netrpeljivost prema strancima nije samo mit. Janis je shvatio da, koliko god se trudio, uvek će biti posmatran kao stranac. Zato je odlučio da ode.
Slična sudbina prati i Utkua Sena, stručnjaka za sajber bezbednost turskog porekla. Nakon tri godine u Berlinu, gde je iskusio svakodnevnu diskriminaciju, preselio se u London, gde mu je život znatno lakši jer može komunicirati na engleskom i gde su ljudi otvoreniji prema strancima.
I Kalina Velikova iz Bugarske, koja je devet godina provela u Bonu, potvrđuje da čak i savršeno znanje nemačkog jezika ne garantuje prihvatanje. Ljudi se ponašaju kao da ješ nepoznata, kao da nisi deo društva. Osećaj isključenosti i društvene distance dovodi do toga da migranti postaju hladniji i gube volju za ostankom.
Studija Instituta za istraživanje tržišta rada (IAB) pokazuje da jedan od četiri migranta u Nemačkoj razmišlja o odlasku. Najviše su to visoko obrazovani i uspešni ljudi, oni koji su Nemačkoj najpotrebniji. Razlozi su složeni: lični, ekonomski, ali i osećaj neprijateljskog društvenog okruženja.
Nemačka trenutno ima preko 25% stanovništva sa migrantskim poreklom, oko 6,5 miliona ljudi, uglavnom iz Sirije i Ukrajine. Porast broja migranata povećava zabrinutost domaćeg stanovništva, što je iskoristila krajnje desničarska partija AfD, koja je na poslednjim izborima postala druga po snazi u zemlji.
Ekonomista Kristijan Dastman upozorava da politika mora balansirati između ne opterećivanja domaćeg stanovništva i ostajanja otvorenom za migrante, koji su važan deo ekonomije i društva. Ali jasno je da trenutna situacija vodi u duboku krizu integracije i sve veću polarizaciju.
Dakle, Nemačka, zemlja obećanja, sada je postala zemlja razočaranja za mnoge migrante. Da li će se nešto promeniti ili će još više ljudi, poput Janisa i Utkua, spakovati kofere i otići? A vi, šta mislite o ovoj krizi integracije? Da li je Nemačka zaista zemlja jednakih šansi ili samo iluzija? Bacite komentar, da vidimo ko je za, a ko protiv!
