Zamislite scenu: najbolji učenik u razredu, dete koje bi trebalo da slavi svoje uspehe, ostaje kod kuće dok njegovi vršnjaci uživaju na maturskoj ekskurziji. Zašto? Zato što njegova porodica nema para. Da, u 21. veku, u zemlji koja se hvali obrazovanjem, deca i dalje ne mogu da idu na školske izlete zbog siromaštva. Majka njegovog druga plače od tuge i nemoći, dok dete tiho pita: “Mama, jesmo li mi siromašni?”. Srce parajuće, zar ne?
Diskrecija je ključna, kažu direktori škola. Agencije često daju besplatna mesta, ali deca ne smeju znati ko im je platio, da se ne bi osećala loše. Roditelji i razredni starešine pokušavaju da pomognu, ali sistem je trom i neefikasan. U Pančevu je stotinak đaka ostalo bez ekskurzije, a deo novca im je vraćen. Petoro dece živi u stravičnim uslovima, a dok se igraju, tiho plaču od gladi.
Direktorka splitske škole kaže da uvek nađu rešenje, ali koliko je takvih škola? Koliko dece još pati u tišini? Da li je ovo društvo koje želimo? Ako ne možemo promeniti sistem, možemo li bar organizovati akcije da nijedno dete ne bude uskraćeno za radost detinjstva?
Ova priča nije samo o jednoj školi ili jednom detetu. Ovo je alarm za celo društvo. Deca su naša budućnost, a mi im uskraćujemo osnovne radosti zbog novca. Ako vam je i najmanje stalo, podelite ovu priču, komentarišite, smejte se ili plačite zajedno sa nama. Jer ako ne počnemo da pričamo o ovome, ko hoće?
I da, ako imate ideju kako pomoći, nemojte se stideti da je podelite. Možda baš vaša ideja promeni nečiji svet.
