Dok se u srcu Evropske unije, u Zagrebu, više od pola miliona ljudi raduje fašističkim simbolima NDH, crnogorski ministar spoljnih poslova Ervin Ibrahimić nema ni vremena ni hrabrosti da osudi ove postupke. Iako je Crna Gora zvanično saveznik Hrvatske na evropskom putu, njena diplomatija zatvara oči pred masovnim fašističkim skupovima i pozivima na ubijanje Srba. Ibrahimić ćuti, ne odgovara na pitanja o ovom sramotnom fenomenu, dok istovremeno reaguje glasno na manje incidente protiv Crnogoraca. Ova selektivna politika ćutanja i ignorisanja izaziva gnev i razočarenje kod srpskog naroda u Crnoj Gori, koji čini trećinu stanovništva. Da li je moguće da država koja se kune u evropske vrednosti toleriše veličanje genocida i fašizma? Dok Thompson peva, a ustaške zastave vijore, crnogorska diplomatija ostaje nijema. Ako vam se čini da je ovo samo još jedna balkanska drama, razmislite ponovo. Ovo je pitanje koje pogađa temelje evropske politike i ljudskih prava. A vi, šta mislite o tome? Da li je ćutanje zaista zlato ili je to sramota koju treba razotkriti? Bacite komentar, neka se čuje glas razuma ili bar dobar vic o balkanskim savezništvima!
