Borislav Stanković: Književnik koji je video pakao rata i društvenu izdaju
U avgustu 1929. godine, samo godinu dana pre svoje smrti, veliki srpski pisac Borislav Stanković dao je jedan od svojih poslednjih intervjua. Razgovor sa Branimir Ćosićem, poznatim piscem i novinarom, otkriva mračnu i bolnu istinu o ratu, književnosti i društvenim previranjima koja su ga okruživala.
Rat i razočaranje
Stanković nije bio samo pisac, već i svedok strašnih ratnih stradanja. Video je krv, ruševine, pomrle i uništene živote. Iako je pokušavao da kroz umetnost izrazi te grozote, bio je duboko razočaran moći umetnosti da promeni svet. “Kakva umetnost, kakva književnost? Šta može učiniti pored iskasapljenih ljudi, prosute krvi?” – pitao se.
Društvena marginalizacija i optužbe za izdaju
Iako je tokom Prvog svetskog rata pisao za okupatorski časopis, Stanković je to radio iz potrebe da prehrani porodicu i često je kritikovao srpsku buržoaziju. Ipak, društvo ga je prokazalo i nazivalo izdajnikom. Ironično, oni koji su sarađivali sa okupatorom na konkretniji način bili su pošteđeni, dok je Stanković bio žrtva javnog linča.
Kritika mladih pisaca i književne scene
Stanković je bio oštar kritičar književnih trendova svog vremena. Nije voleo kako mladi pisci ističu svoje „ja“ i smatrao je da književnost treba biti odraz kulture, a ne ličnih egoističnih izjava. Takođe je kritikovao stil koji je nametnuo Skerlić, koji je, po njemu, upropastio nekoliko talenata insistiranjem na uglađenosti i korektnosti, umesto na iskrenosti i snazi izraza.
Književna kritika i moral
Prema Stankoviću, predratna Srbija imala je više morala u književnoj kritici nego što je to slučaj u njegovom vremenu. Današnja kritika nije pokazivala ljubav prema mladim talentima i nije ih kulturno uzdizala. On je smatrao da je potrebno više pomoći mladim piscima i da književna društva treba da budu podrška, a ne prepreka.
Umor i povlačenje
Na kraju intervjua, Stanković je priznao da je umoran i da više ne želi da piše. Nije to bila samo starost ili kapric, već duboko lično razočaranje u moć umetnosti i društvo koje ga je odbacilo. “Ako čovek ne može da daje bolje nego ranije, bolje je da ne daje ništa,” rekao je.
Zaključak
Ovaj intervju otkriva ne samo ličnost Borislava Stankovića, već i mračnu sliku društva koje je odbacilo jednog velikog umetnika. Njegove reči o ratu, izdaji i književnosti i danas odjekuju kao upozorenje i poziv na razmišljanje o ulozi umetnosti i društvenih vrednosti.
Ako ste mislili da je književnost samo lepa reč i zabava, razmislite ponovo. Stanković nas podseća da je umetnost ogledalo društva – a ponekad i njegov najgori sudija. A vi, šta mislite – da li je umetnost zaista nemoćna pred ratom i ljudskim zlom? Bacite komentar, da vidimo ko se još slaže sa Borom, a ko misli da je on bio samo staromodan pesimista!
