Radioaktivna bomba u Atlantiku: Stotine hiljada buradi sa nuklearnim otpadom i niko ne zna gde su!
Zamislite ovo: stotine hiljada buradi sa nuklearnim otpadom bačeno je u severoistočni Atlantik između 1950-ih i 1980-ih, a mi i dalje ne znamo gde su tačno! Da, dobro ste pročitali. Evropa je svoje radioaktivne otrove jednostavno bacila u okean, kao da je to najjeftinije i najjednostavnije rešenje. Iako je odlaganje nuklearnog otpada u okean zabranjeno još 1994. godine, procenjuje se da je samo u ovom delu Atlantika bačeno najmanje 1.800 buradi, na dubinama od 3 do 5 hiljada metara.
Gde su te buradi i šta se dešava?
Međunarodni tim od 21 istraživača, na brodu L’Atalante, plovi područjem zapadno od La Rošela u Francuskoj, gde se veruje da je završila polovina tog nuklearnog otpada. Projekat NODSSUM (Nuclear Ocean Dump Site Survey and Monitoring) ima zadatak da napravi mapu svih lokacija gde su buradi pronađene. Ali, problem je što su podaci o tačnim lokacijama, stanju buradi i vrsti otpada često nepotpuni ili teško dostupni.
Šta je u tim buradima?
Nuklearni otpad nije samo jedna stvar. Tu su kontaminirani laboratorijski materijali, zaštitna odeća, medicinski ostaci, industrijski i reaktorski otpad. Većina otpada je nisko do srednje radioaktivna, ali ima i opasnih supstanci poput stroncijuma-90, koji može izazvati tumore kostiju i leukemiju, i cezijuma-137, poznatog po katastrofi u Černobilju. Tu je i plutonijum-239, koji ima vreme poluraspada od preko 24.000 godina – znači, zračiće još dugo, dugo vremena.
Da li su buradi sigurne?
Buradi su dizajnirane da izdrže pritisak dubine, ali nisu večne. Neki su već korodirali, a male količine radioaktivnosti su otkrivene u sedimentima i organizmima u blizini. Ipak, dostupni podaci pokazuju da je rizik za obalska područja i ljudsko zdravlje trenutno veoma nizak. Radioaktivnost u ribi i morskim plodovima je ispod bezbednih granica.
Šta će biti sa ovim nuklearnim smećem?
Nuklearni fizičar Patrik Šardon procenjuje da će većina radioaktivnosti nestati za oko 300 godina, ali oko 2% otpada će ostati radioaktivno znatno duže. Izvlačenje buradi sa dna okeana je trenutno tehnički izuzetno teško i može predstavljati veći rizik za okolinu nego što je trenutno stanje.
Zašto neke zemlje imaju rešenja, a druge ne?
Dok Finska ima napredne metode za zbrinjavanje nuklearnog otpada, Nemačka i druge evropske zemlje su se nekada oslanjale na bacanje otpada u okean. Kontinuirano praćenje i istraživanje su ključni da se otkriju promene u radioaktivnoj kontaminaciji i da se preduzmu mere ako bude potrebno.
Zaključak: Daleko od očiju, daleko od srca?
Ova praksa bacanja nuklearnog otpada u okean je bila „najjeftinije i najjednostavnije“ rešenje, ali sada imamo stotine hiljada buradi koje leže na dnu Atlantika, a mi ne znamo tačno gde. Istraživači pokušavaju da naprave mapu i prate stanje, ali pitanje ostaje: koliko dugo ćemo ignorisati ovu radioaktivnu bombu ispod talasa?
Ako vam se čini da je okean beskonačno veliko mesto gde možemo da bacimo sve što nam smeta, razmislite ponovo. Ova priča je daleko od završene, a možda je vreme da svi zajedno počnemo da pratimo šta se dešava ispod površine. A vi, šta mislite – da li je okean stvarno naša velika kanta za smeće ili je vreme da se probudimo? Bacite komentar, možda zajedno pronađemo rešenje!
