Srebrenica: Trideset godina pravde koja kasni i pravosudnih promašaja
Prošlo je trideset godina od genocida u Srebrenici, a pravda i dalje kasni, a pravosudni bilans je daleko od zadovoljavajućeg. Međunarodni sudovi su konačno utvrdili odgovornost najviših vojnih i političkih rukovodilaca bosanskih Srba, ali domaće pravosuđe u Bosni i Hercegovini i Srbiji i dalje ne daje adekvatan odgovor na razmere zločina.
Genocid u Srebrenici, koji se dogodio u julu 1995. godine, predstavlja najteži ratni zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Sudske presude su jasno utvrdile da su pojedinci, jedinice bivše Vojske Republike Srpske (VRS), paravojne formacije i Srbije, planski počinili zločin sa ciljem uništenja bošnjačke nacionalne, etničke i verske grupe.
Haški tribunal je doneo nekoliko ključnih presuda, uključujući i onu Radislavu Krstiću, komandantu Drinskog korpusa VRS, koji je 2001. godine postao prva osoba osuđena za genocid u Hagu. Njegova kazna je kasnije smanjena sa 46 na 35 godina, ali je potvrđeno da je genocid počinjen. Zdravko Tolimir, bivši pomoćnik komandanta Glavnog štaba VRS, osuđen je na doživotnu kaznu zatvora kao jedan od ključnih organizatora likvidacija u Srebrenici i Žepi.
Najveće presude donešene su protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koji su osuđeni na doživotne kazne zatvora. Međunarodni sudovi su izrekli najmanje sedam presuda koje formalno kvalifikuju događaje u Srebrenici kao genocid.
Međutim, domaći sudovi u Bosni i Hercegovini doneli su najveći broj presuda – 28 osoba osuđeno je na ukupno 700 godina zatvora, a 14 njih proglašeno je krivim za genocid. Najpoznatiji slučaj je onaj protiv sedmorice pripadnika VRS zbog masakra u skladištu zadruge Kravica, gde je ubijeno više od hiljadu zarobljenih bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Ipak, u Srbiji pravda je daleko od zadovoljavajuće. Iako su vođeni određeni procesi zbog ratnih zločina u Srebrenici, nijedna presuda nije donela kvalifikaciju genocida. Mnogi optuženi su pobegli u Srbiju, gde im je pružena amnestija i slobodno se kreću. Ovakav odnos ukazuje na lošu regionalnu saradnju i nedostatak političke volje da se suoče sa prošlošću.
Međunarodni sud pravde je 2007. godine utvrdio da Srbija nije počinila genocid niti bila saučesnik, ali je prekršila obavezu sprečavanja genocida i kažnjavanja počinilaca. Ratko Mladić je bio na platnom spisku tadašnje vojske Jugoslavije, a broj optuženih u klupama za sumnjive ostaje mali zbog lošeg menadžmenta tužilaštva, političke opstrukcije i nedostatka volje.
Procesuiranje ratnih zločina ulazi u završnu fazu, sa svega pet suđenja trenutno u toku. Sve manje je novih optužnica zbog bioloških razloga, odlaska svedoka i loše regionalne saradnje. Pitanje reparacija i naknada žrtvama ostaje otvoreno, a mnoge porodice i dalje traže informacije o sudbini nestalih.
Memorijalni centar Srebrenica radi na očuvanju sećanja kroz najmodernije standarde usmene istorije i edukacije, ali pravda i dalje kasni. Tri decenije nakon genocida, istina o Srebrenici nije samo pravna, već i politička prepreka, ogleda se u negiranju genocida i ignorisanju sudskih presuda.
Ako mislite da je pravda spora, čekajte da vidite kako politika i opstrukcija prave cirkus od svega. A vi, šta mislite – da li će ikada biti pravednog kraja ovoj priči? Bacite komentar, da vidimo ko je još umoran od beskrajnih sudskih sapunica!
