Danas, 18. jula, sećamo se jedne od najtužnijih i najstrašnijih priča iz mračnih dana Splita – smrti Sonje Bučan, mlade majke, učiteljice muzike i antifašistkinje, koju su ustaše brutalno obesili na ulici. Sonja je imala samo 23 godine kada su je ustaški krvnici mučili i obesili, ostavljajući neizbrisiv trag bola u kolektivnom sećanju grada.
Sonja je bila plavuša sa zlatnim uvojcima, dete koje je odrastalo u Splitu, a kasnije se školovala u Zagrebu, gde je završila muzički konzervatorijum. Postala je učiteljica muzike i posvetila se partizanskom pokretu, neumorno radeći u antifašističkoj organizaciji žena. Njena hrabrost i posvećenost slobodi nisu mogli biti izbrisani ni u najmračnijim trenucima.
Međutim, zlo je imalo svoje planove. Sonju su uhapsili ulice, mučili u zatvoru, a potom je zajedno sa još trojicom partizana obesili na električne stubove. Njeno telo bilo je prekriveno krvavim tragovima mučenja, a njeno lice, iako mrtvo, nosilo je izraz pobedničkog osmeha – kao da je u poslednjem času želela da pokaže svu dobrotu svoje duše.
Ovaj zločin nije bio samo čin divljaštva, već i namerna odmazda ustaškog režima, koji je obećao da će za svakog ubijenog ustašu obesiti dvadeset građana. Iza svega stoje moralni i faktički krivci – klerikalci i režim koji su podržavali ovaj teror.
Sonjina priča je priča o nepravdi, o zlu koje je prodrmalo Split i ostavilo ožiljak koji se ne briše. Njena smrt je opomena da se zlo ne sme zaboraviti, da se mora osuditi i da se mora boriti za pravdu i slobodu.
Ako vam ova priča budi emocije, ako vas ljuti ili dirne, podelite svoje misli. Ko zna, možda baš vaša reč može biti glas koji će podsetiti svet na Sonju i sve one koji su dali život za slobodu.
