Vidovdan, 28. jun, vekovima je dan koji u kalendaru Srbije izaziva čudnu tišinu – da li da tugujemo ili da slavimo? To je dan koji nas vuče između poraza i pobede, između prošlosti koju ne možemo da zaboravimo i budućnosti koju ne znamo kako da napišemo. Vidovdan je dan kada je poraz postao zavet, a smrt vojske moralna vertikala nacije. Car Lazar je izgubio bitku, ali je osvojio večnost. Naš istorijski paradoks je da gubimo, ali nalazimo smisao u tome. Danas, Vidovdan nije samo istorijski datum, već i aktuelno političko pitanje – Kosovo nije samo mesto bitke, već simbol prava, bezbednosti, identiteta, crkve, kulture i ponosa. Nekada su ginuli zbog vere, danas se pregovara o veri i dogovoru. Srbija je pokazala spremnost za dijalog, ali reči moraju biti pažljivo birane, jer imaju moć. Vidovdan nas uči da prestanemo da romantizujemo poraze i da usudimo da zamislimo stvarne pobede – pobede pomirenja, poštovanja prava i razumevanja. Zaveti ne smeju biti opravdanje za večite sukobe. Možda je konačno vreme da Vidovdan postane dan kada pamtimo poraz, ali i učimo kako da pobedimo, a da pritom nikoga ne izgubimo. Ako je poraz večan, pobeda mora postati moguća. Milan Antonijević, pravnik i stručnjak za ljudska prava sa više od 20 godina iskustva, podseća nas na važnost vladavine prava, otvorenog dijaloga i slobode medija na putu Srbije ka EU. Vidovdan je složen i težak, ali može biti i poziv na odgovornost i nadu. A vi, šta mislite – da li je vreme da konačno pobedimo ili ćemo zauvek ostati zarobljeni u večitom porazu? Bacite komentar, da vidimo ko je za pravu pobedu, a ko za večiti mit!
