Brutalna represija policije Aleksandra Vučića prema demonstrantima nije slučajnost, već odgovor na očekivanja njegove glasačke baze. Dok vlast balansira između zastrašivanja i rizika homogenizacije opozicije, policijska brutalnost postaje oruđe za održavanje kontrole. Glasači Srpske napredne stranke mesecima priželjkuju oštru reakciju na proteste, što režim koristi kao opravdanje za nasilje. Međutim, preterana represija može samo ojačati bunt protiv vlasti, pa Vučić svakodnevno kalkuliše koliko nasilja je prihvatljivo. Novinar Nedim Sejdinović ističe da je režim u stanju paranoje i nesigurnosti, što se manifestuje kroz nesrazmernu upotrebu sile, uključujući batinanje studenata i građana. Propaganda vlasti slika demonstrante kao nasilnike, što dodatno polarizuje društvo. Istraživač Milomir Mandić naglašava da većina Vučićevih pristalica ne odobrava nasilje prema studentima, ali tvrdi da postoji autoritarni deo biračkog tela koji želi „čvrstu ruku“. Profesor Bojan Pajtić dodaje da autoritarni birači žele vođu koji preuzima odgovornost, a represija nad demonstrantima doživljava se kao zaštita države. Posle Vidovdanskog protesta, represija je eskalirala, ali poslednjih dana je primetan pad nasilja, što je deo Vučićeve taktike balansiranja između različitih interesa. Ova situacija otkriva duboku polarizaciju i krizu u srpskom društvu, gde nasilje postaje sredstvo političke kontrole, a građani su zarobljeni između straha i otpora. Ako imate svoje mišljenje o ovom haosu, slobodno ga podelite – možda baš vaša reč može razbiti ovaj začarani krug!
