Legenda Beogradskog dramskog pozorišta Žiža Stojanović Otišla u 95. godini!
Da li ste znali da je Žiža Stojanović, jedna od najvećih glumačkih zvezda Beogradskog dramskog pozorišta, preminula u 95. godini? Da, dobro ste pročitali! Žiža, koja je decenijama bila prvakinja BDP-a, ostavila je neizbrisiv trag u svetu pozorišta i televizije.
Tri predstave dnevno i glas koji se pamti
Zamislite samo – igrala je tri predstave dnevno, ostajala bez glasa, ali nikada nije odustajala. Njene kolege su je opisivali kao najbolju glumicu i izuzetnu profesionalku. Bila je poznata po ulogama u serijama poput “Srećni ljudi”, gde je igrala Canu Fontanu, i kao partnerka Dragana Nikolića u “Otpisanima”. Njena komšinica iz serije “Ljubav, navike, panika” ostala je u srcima mnogih.
Pozorište kao dom i Tito kao gledalac
Za Žižu, pozorište nije bilo samo posao – to je bio njen dom. Beogradsko dramsko pozorište na Crvenom krstu bilo je mesto gde je provela više od 30 godina kao prvakinja. Čak je imala čast da je gledaju ličnosti poput druga Tita i Rankovića, što samo potvrđuje koliko je bila cenjena.
Borba sa žutom štampom i pravni koraci
Nažalost, poslednje godine života nisu bile lake. Žiža je provela vreme u staračkom domu i suočila se sa gnusnim lažima u žutoj štampi. Optuživali su je za prosjačenje, krađu novca i druge besmislene stvari. Ona, naivna i verna svom narodu, nije očekivala takav napad. Sada planira pravne korake protiv onih koji su je blatili.
Ostavština i oproštaj
Žiža Stojanović biće sahranjena 30. juna u 13:30 časova na Novom groblju u Beogradu. Njena ostavština živi kroz njene uloge i sećanja kolega i publike.
Zašto nas ovo boli?
U svetu gde se slavne ličnosti često tretiraju kao potrošna roba, Žiža je primer kako se poštuje umetnost i dostojanstvo. Njena priča nas podseća da iza svake legende stoji čovek sa emocijama, borbama i snovima.
Ako ste ikada gledali neku od njenih predstava ili serija, znate o čemu pričamo. A ako niste, možda je vreme da se upoznate sa jednom od najvećih glumačkih diva Srbije. I da, ako imate neku anegdotu ili sećanje na Žižu, podelite ga – jer ovakve legende zaslužuju da ih se pamti i priča o njima dugo, dugo.
Uostalom, ko još danas igra tri predstave dnevno i ostaje bez glasa, a da ne kuka? Žiža je bila prava ratnica pozorišta, i to je nešto što ne može niko da joj oduzme.
Pa, šta vi mislite – da li je današnja scena izgubila nešto što se ne može nadoknaditi? Ili su legende poput Žiže samo podsećanje na vreme kada je umetnost zaista bila na prvom mestu? Bacite komentar, neka se čuje glas publike!
